Кажу искусни и стари да је младост живот. Кажу да је љубав срећа. Кажу да смех лечи ране, кажу да туга јача психу, кажу да су успомене велике драгоцености живота...кажу да сунце боји море, да пчеле праве мед, да децу доносе роде...лажу!!!
Младост, љубав,смех,туга све то дође и прође. Само што младост више не куца на бивша врата, а љубав,смех и туга веома радо обилазе своје бивше станаре. Када станеш и размислиш, питаш се шта ће ми родитељи када децу доносе роде! И тада схватиш да је и то једна велика лаж.
Успомене?! Успомене су сасвим нешто друго. То је нешто најдубље у нама које је својевремено оставило веома велики траг у нашој души. Да би тај траг поново оживео довољно је да нас на то нешто подсети. Била то нека песма, прича и реченица па чак и играчка коју нађемо забачену у углу старог ормара. Онда те та иста играчка врати у време твог детињства. Подсти ме на неке ствари из твог живота које су теби значиле... У већини случајева оне су лепе али има и изузетака, и у тој лепоти постоји трачак туге.
Гледајући у ту шарену лутку, којој је временом отпала нога, сетих се времена које сам највише волеле. И та неравномерно исечена и ушивена сукњица настала од обичне кухињске крпе, ствара слике из прошлости у мојој глави. Сетим се дуге црне косе везане у реп, плавих, умиљатих очију које су увек биле насмејане, које су тада биле са мном а сада су отпловиле у далеку земљу, земљу кенгура и коала.
Док мазим замршену луткину косу сетим се пролећа, лета, јесени и зиме и све из почетка, из године у годину,сећам се лепих и ружних ствари које смо проживеле заједно. И плач,и свађа и туча због једне обичне љуљашке у парку показивале су огромну љубав и пријатељство међу нама.
Враћајући лутку тамо где сам ја нашла седам на кревет и рукама прекривам влажно, слано лице. Не могу да верујем да је наше, дечије пријатељство могло нешто да раскине. И опет станем и размислим... “ “Ма доћи ће она. Не може тамо издржати иако има све. Има оно што ја могу да видим само у сновима, али то није једино што нам треба у животу!”. Па онда помислим “ Она је мене заборавила” и опет сузе и опет туга.Онда схватим да нас дели велика даљина и сасвим друга временска зона као да живимо на две различите планете. Није ме заборавила као ни ја њу, само што нема могућности да се јави. Можда и она има тамо неку лутку која је подсети с времене на време, на дане проведене са мном... Можда и њој потекне суза из блиставог плавог ока када погледа замршену луткину косу.. Можда!!!
Можда ће да ме заборави онда када младост не буде излазила на врата на која једном у животу улази, када туга напусти наше животе а преовлада љубав и смех, можда када децу почну доносити роде, а можда ни тад. Можда кад успомене оду далеко иза наше душе али то се неће десити јер оне су велике драгоцености живота!!
Драгица Пајић