8.II 2007.
Ово вече је најсвечаније у овој школској години.
Поново су ту ученици и радници нашег Дома — овом приликом су ту присутни и
поново међу нама и радници који су само физички отишли у пензију.
Психички вероватно непрестано преживљавају тренутке из свог радног века у
овом Дому.Те жене су нам кувале оброке, прале и пеглале постељину;чиниле све да
живимо у чистоћи, васпитавале нас. Зато смо их потсетили и уверили како је све
остало исто као када су и оне радиле. Нека нам верују и нека знају свака је на свој
начин оставила траг. Уз пригодан програм коју су припремили чланови драмске и
музичке секције, ученици, запослени и наши драги пензионери провели су заједно
незаборавно вече.
Желимо им и позивамо их да се увек одазову нашем позиву и буду не гости него увек
драге особе које ће уприличити и многе друге наше пригодне скупове.

Писмо васпитачици Кеки
Овај састав пише једно домско “ сироче”, у име свих домских
“ сирочића”, односно чланова V васпитне групе. Не, не ми нисмо сирочићи који су остали без родитеља, ми смо посебна врста сирочића које је напустила жена, коју смо волели и која нас је волела као мајка.

Та посебна жена зове се Манда Димитријевић познатија као васпитачица Кека. Сећам се...31. Август 2004. стојим испред Дома и гледам како се смењују лица васпитача који нас прозивају као у војсци. Све док се није појавила она отмена, црвенокоса дама, која ме је прозвала као ученицу V васпитне групе. Још увек памтим тон којим је прочитала моје име. А кроз главу ми је пролазила мисао “ Боже чиме сам је заслужила”.Распоређени у собе сви смо слушали њена километражна правила, а при изласку је рекла: “ Осећајте се као код своје куће , мада је то немогуће”. У том тренутку, онако испод ока, приметих један скривени осмех који је био први знак у разоткривању њене строгоће. Већ следећег дана васпитачица нас је пробудила, у седам уз речи одушевљења:
“ Девојке, сланиница је за доручак. Хајде на ноге, па ви сте младе треба све да једете”.Од тога дана свашта нам је приређивала. Најбоље су биле провере пред оцењивање. Провера кревета се увек заввршавала уз речи: “ Овај чаршаф као да су краве жвакале”. Њу није мрзело да повади сву обућу “ уредно” сложену испод кревета и баци насред собе. Сви ти мали инциденти увек су се завршавали уз смех.

Писмо васпитачици Бистрици
Кроз наше животе пролази много људи, али мало њих оставља неки траг. Чак и када их буде, најчешће су то ружне успомене које желимо да заборавимо.
Ове године, наша група је добила нову васпитачицу која је одмах добила посебно место у нашим срцима. Била нам је као друга мајка, увек спремна да нас разуме, нашали се, и када је то било потребно да нам помогне. Давала нам је корисне савете, трудила се да нам живот у дому учини забавним. Међутим, као што народ каже—све што је лепо, не траје дуго. Живот наше васпитачице сада иде у другом правцу—али она ће и даље остати у нашим срцима.
Драга васпитачице Бистрице, велико Вам хвала.
С љубављу и поштовањем VI васпитна група

Било је много више оних других, лепших, кориснијих тренутака.Знала је она да седи и по сат времена са нама у соби и о свему са нама да прича, па чак и о њеном мачку Мићи који обожава да се мази и једе чварке. Знала је да да добар савет, дијету, исприча смешну причу, па и запева Лане моје.
Васпитачица Кека је увек била ту кад нам нешто затреба, од оправдања, продуженог изласка па и до посете лекара заједно са нама, а знала је и да оде у школу без нашег знања, наравно то јој је опроштено.

Кека је особа коју памте и кад није ту, она отвара сва врата и прихвата све изазове, воли и вољена је. Посебно нама, њеној V васпитној. Ми смо после њеног одласка промениле три васпитача Веронику, Милана, и сада нам је Перо. Не кажем да су они мање добри али васпитачица Кека је једина.